Саша Илић, срце на клупу

Није се Саша Илић вратио само у Хумску. Вратио се у једно време, па вест да је постао тренер Партизана делује готово старински. Као да је неко из старог албума са тавана извадио фотографије на којима се виде трибине пуне дима, заставе без спонзорских логотипа и дечаци који додају лопту, а сањају да у једном тренутку уђу на терен.

Тада су навијачи знали ко носи капитенску траку и зашто баш он. Тада се  није мењало пола тима свакога лета, а друга половина у зимском прелазном року. Порази се нису правдали саопштењима, а победе нису биле пред мет политичких анализа. Из тог времена потиче Саша Илић. Као вредан примерак који никако не пристаје да оде у музеј и придружи се осталим експонатима из доба када је фудбал био више од живота. Једва је, што би рекли стари спортски комента тори, окачио копачке о клин. 

Имао је 41 годину и нико ни тада није смео да се клади да ће коначно одбити да и наредних година улази у игру последњих 20 минута.

Лелујао је по терену као централни везни, а онда дугим пасом кроз простор створао гол-шансу, преокретао ток утакмице, или би дриблингом померио читаву одбрану на једну страну, а затим потрчао десетак метара и сам пресудио.

Његов трк би иначе трајао дуже да је његово тело имало снаге за такав подвиг. Али Сале никада није користио мишиће и брзину, јер није поседовао ништа од тога. Није одлазио у теретану, није развијао мишићну масу, није улазио у директне дуеле с халфовима и бековима јер би га бацили на атлетску стазу или на трибине, па је одлучио да их избегава, тако што би их мудро заобилазио и настављао даље.

Прича каже да је некада трчао, али ко ће сад да проучава праисторију. Легенда каже да је био чак и брз, али зашто кварити илузију о играчу који је терен посматрао као војсковођа на врху брда који помера трупе само погледом. Када би у позно доба своје каријере улазио на терен у завршници, читава игра је одједном добијала смисао и доказивала да фудбал није хаотично трчање за лоптом извесне групе мушкараца, како је то објашњавао Синиша Михајловић. Иако се чинило да Саша Илић, док игра, не чини заправо ништа! Евентуално, одигра један пас, направи један дриблинг и ако баш мора, шутне и да гол. И само што не испусти душу док прошета ка југу, да отпоздрави клицању навијача који су често били подељени у зараћене фракције. Међутим, кад год да се појавио он, постао је Сале ујединитељ и онда се чинило да ради без икаквог напора оно што нису могле ни БИА, ни Војна обавештајна, ни полиција, ни управе. Сваки сукоб би престајао, а навијачи су му отпоздрављали, као дечица коју је ухватио ћале док краду чоколаду.

Можда је требало увести лекс специјалис за Сашу Илића, како би имао законску обавезу да игра до своје 65. године, јер је и његово пуко стајање на трави, можда на центру, можда поред корнер-заставице, или тамо где се затекне, стварало опсену да је време стало баш као што стоји и он. Могао је да наслони руку на раме свог чувара и да му приповеда како деца не смеју са 12 или 13 година да постају робље менаџера, инвестиционих фондова и међународних корпорација који ће трговати малим телима и њиховим породицама. И Сале, наравно, зна да су његове приче биле досадне, ретроградне, чак и субверзивне, да су ометале улазак крупног, махом прљавог капитала који се испирао у ономе што је остало од српског фудбала. Али када је он престао да игра и одустао од својих проповеди, нестао је и један од последњих чувара печата нормалности, у доба када се његово стање свести сматрало – социјалном неинтелигенцијом!

Када је почињао да игра, с клинцима се озбиљно радило, педагошки, а тренери су гледали ђачке књижице. Ко није имао добре оцене није смео да приђе терену. Тадашњег тренера чика Мише Радаковића Сале се плашио више од родитеља.

Имао је девет година када је ћале хтео да га проба, да види да ли је за фудбал. Није то било као данас, кад мајке и очеви прате децу по тренинзима и утакмицама, вуку за рукав тренере, тргујући својом децом. Отац га је једном или двапут одвео на тренинг, а онда му је рекао: „Знаш који аутобус иде до стадиона и терај.”

После две године у клубу су му рекли да донесе крштеницу и две слике. То је оно, кад те региструју као играча. И онда је ишао полако, кроз све старосне категорије. Живео је за дан да дође до првог тима. Изгледа бајковито, помало досадно, али је било тако. Муфљузи који су одувек Прву лигу сматрали политиком и бизнисом, идеалним путујућим циркусом иза којег се скривају црни фондови, тајни рачуни, кладионице и мешетарење, често су с подсмехом посматрали момка који се населио у Борчи, циркао с ортацима из краја и пушио као Турчин, па га је ваљда то и препоручило да га касније позове Галатасарај.

Подразумева се да ни Сале није био цвећка. Било је то време деведесетих, када су се на обалама Саве и Дунава укотвили сплавови, као ракетни чамци флотиле турбо-фолка у чијим су потпалубљима идеално станиште пронашли кримоси, плаћеници, дебеовци и спонзоруше. Недостајао им је гламур, а то су били фудбалери који су упадали, као у шеснаестерац, у раскалашни ноћни живот између рата и мира, живота и смрти.

Сале се показао уљезом и у новом свету, јер је архитектура мрачног Београда, који су осветљавала неонска светла, само усавршавана, попримајући другачије облике и форму, али је суштина остала иста. Сале је све чешће остајао у Борчи, свестан да је странац у ноћном животу елитистичког и лицемерног Београда, у који су упали нови, неолиберални господари, посматрајући играче као златне полуге које се лако препродају на међународном тржишту, са основним правилом: њима све, играчима оно што остане, као кусур!

И такав какав је био – такав је и остао. Поседовао је таленат, иако је био антитеза модерног фудбала у којој су превласт добијали брзи снагатори и експлозивни шутери. Сале је имао само једно. Идеју којом се разбијају све познате шеме одбране. Брзина доношења одлука у наносекунди, када му за вратом дахћу жестоки ударачи, а пред њим стоји непробојни зид, као врхунац креације која се пореди са уметношћу, ствара разлику на терену и чини играча великим, јер само су ретки створови у копачкама који поседују такву моћ.

Када је Лотар Матеус као тренер стигао у Партизан, чудо једно како су се одмах препознали. Немачки предатор одмах је снимио Салета и препустио му читав тим у ноге, иако је свима било чудно откуд то да германски киборг, један од најбољих играча света свих времена, толико цени своју сушту супротност: слабашног, спорог и наизглед одсутног Салета.

Толико га је поштовао да су многи помислили да ће га и оженити, јер је позната Лотарова склоност да се заљуби у свакој земљи у коју крочи, али се срећом појавила Маријана Матеус, растурила све нападачке формације престоничких дама и ускочила у крило немачког централног везног који је у давна времена поништио све мировне одлуке Бундестага, ракетирајући савезничке голове балистичким пројектилима.

Лотар можда не може да контролише све делове тела, али када је искључиво фудбал у питању, њиме управља искључиво један орган – мозак. Зато је осетио нискоталасне фреквенције из главе Саше Илића и они су се савршено разумели. Док је Матеус освајао терен снагом, енергијом и стратегијом панцер-дивизије, Сале је то исто чинио као герилац који се појављује изненада, задаје ударац, а потом нестаје и враћа се у шуму, чекајући повољан тренутак да опет нападне. Зато је Лотар одлучио да га позове у Аустрију, али је тамо нешто забрљао, биће да је улетео у нови брак, па је изненада одлепршао, остављајући Салета усамљеног и несхваћеног на територији Салцбурга.

Сале се вратио у Партизан као играч и последњи сведок да се овде некада играо добар фудбал. Дајте, који би то играч јавно признао да је звао маму, да му забрани да изађе у град кад изгуби! То је могао само он, а да га и даље сматрају суперхеројем, а не сека-персом.

Зато је тај мршави, неприлагођени маторац са лицем дечака који је побегао од куће, стекао је сва права да га сматрају последњим татом српског фудбала.

И ево га опет. Вратио се као тренер, у тешким, можда најтежим тренуцима за Партизан. Као тренер је био сасвим солидан, једно време у Чукаричком, потом у ЦСКА из Софије, где је био јесењи шампион, а онда ипак другопласирани, иза Лудогореца.

Да се одмах разумемо. Саша Илић није чудотворац. Није ни месија. Он је само човек који је више од две деценије носио Партизан у срцу, на дресу и на леђима. Можда неће одмах донети титулу, вероватно неће решити силне проблеме, али сама чињеница да се један од последњих великих капитена враћа тамо где припада делује као вест из добрих старих времена! Зато што је Саша играо тако да се чинило да, кад стане на лопту, зауставља време и да се оно никада неће променити.