Вучић на Трамповој мрежи

Некада су се цареви дописивали мастилом, краљеви слали изасланике на коњима, амбасадори носили запечаћена писма, а министри спољних послова ноћима преговарали око сваког зареза у заједничком саопштењу.

Данас живимо у епохи у којем један човек, седећи са мобилним телефоном у рукама, може једним покретом палца да изазове више међународних последица и анализа него десетине самита министара спољних послова.

Додуше, тај човек је најмоћнији лидер света који је ту промену разумео пре свих. Док су противници Доналда Трампа друштвене мреже сматрали продуженом руком маркетинга, он их је претворио у продужену руку геополитике. За њега „Трут соушал” није место за разоноду, већ је лична дигитална огласна табла на којој председник САД исписује политичке приоритете, дели похвале, изриче опомене и шаље сигнале који тресу свет.

Данас је довољно да Доналд Трамп притисне један клик и да да се узнемире амбасаде. Другим кликом покреће све тајне службе на планети да поново отворе отворе мапу света и провере да ли постоје старе границе моћи или су већ нацртане нове.

Трећим кликом може да подигне или спусти акције на берзама, да натера највеће светске телевизијске станице да организују специјалне емисије, а да шефови држава почну да траже шминкера који ће им сакрити подочњаке. Јер Трамп је председник који друштвену мрежу користи као лично министарство спољних послова. „Трут соушал” је његова дипломатска писта са које полећу политичке поруке. Носаче авиона ионако већ има, али плове преспоро за његов темперамент. Зато је у најмању руку занимљиво што је већ други пут поделио интервјуе Александра Вучића. Ко познаје Трампа, зна да код њега ништа није случајно. Његова политика подсећа на покер у којем противницима најпре покаже осмех, затим карту, а тек на крају објасни правила игре.

Пре само неколико дана свет је могао да види и другу страну Трампове дигиталне комуникације. Односно, другу страну медаље.

На истој мрежи Трамп је одлучио да јавно исмеје италијанску премијерку Ђорђу Мелони. После вишенедељног препуцавања објавио је фотографију уз поруку која се своди на подсмешљиву опаску да би Мелонијевој требало увести забрану приласка. Коме? Наравно, њему. Пре тога је у једном телевизијском интервјуу тврдио је да га је на самиту Г7 премијерка Италије молила за заједничку фотографију, што је она одлучно демантовала, оцењујући његове тврдње измишљеним. Спор је изазвао озбиљне дипломатске реакције у Европи и заледио односе Трампа и Мелонијеве који су донедавно важили за природне савезнике. Због једне изјаве телевизији и једне мачистичке и шаљиве објаве на мрежи!

И ту долазимо до суштине. Код Трампа друштвене мреже нису место на којем се описује политика. Оне јесу политика. Некада је Вашингтон слао носаче авиона да пошаљу поруку, да би била убедљивија. Данас Трамп пошаље објаву, да би била још убедљивија. Разлика је само у цени горива.

Ако председник САД јавно данима кињи Мелонијеву, то значи да жели да је казни како пред сопственом, тако и пред светском и италијанском политичком публиком. Ако Доналд Трамп необично наглашено два пута промовише председника Србије, значи да из неког разлога жели да то покаже како Американцима, тако и појединим светским престоницама. Сумњам да му је намера да се обраћа Србима и учвршћује Вучићев рејтинг!

Како је његова мрежа „Трут соушал” глобално политичко појачало, два интервјуа Александра Вучића за америчке медије на Трамповој мрежи не могу се свести на обичну интернет епизоду или дигитални дипломатски флерт, већ снажан политички сигнал. Наравно да Вучићеви опоненти кажу: „Да, па шта, Трамп окачи дневно и по десетак објава.” То је већ инфантилно неразумевање Трамповог доба.

Истина је, такође, да би било наивно закључити да је Србија преко ноћи постала нови амерички стратешки фаворит, о чему еуфорично пишу провладини таблоиди. У међународној политици нема пријатељстава из сентименталности, већ само подударања интереса, мада Срби ту врсту прагматизма не носе у себи, већ падају на емоције. Свевишњи очигледно није штедео на нама! Али још већа грешка је потценити симболику Вучићевих интервјуа на Трамповом налогу.

Зато што председник САД одавно води политику у којој симболички гестови често претходе конкретним потезима администрације. Као што ниједна представа не почиње без подизања завесе, његова политичка комуникација не пролази кроз компликоване дипломатске канале већ кроз директну поруку бирачима, односно публици. Када некога промовише пред десетинама милиона својих присталица, он поручује да га сматра политички релевантним.

Вучић је то очигледно препознао. Његови интервјуи за медије блиске републиканском естаблишменту нису намењени америчком центру, нити либералној публици. Они су пажљиво усмерени ка Трамповим бирачима и људима који данас имају највећи утицај на администрацију шефа Беле куће, а пре свега Трампу лично, без икаквог увијања у дипломатски целофан. Вучић је добро разумео да је ово дипломатија медијског простора у којем један интервју стиже до Овалног кабинета много брже него десетине дипломатских депеша које обично остају затурене у фиокама Стејт детартмента.

Посебно је занимљиво што се порука Србије ка Американцима мења. Некада је Београд у Вашингтон одлазио са толиким списком проблема, да су и Срби, а нарочито Американци добијали мигрену. Данас Вучић шаље конкретну понуду. Говори о инвестицијама, економији, стабилности Балкана, енергетици, безбедности и партнерству. И позива Трампа у посету Србији где председник Америке може да очекује величанствени дочек. То је другачији пакет од онога на који су навикле претходне америчке администрације. Вучић је у поменутим интервјуима републиканским медијима посебно наглашавао да су Срби били наклоњенији Трампу од многих америчких савезних држава.

Шта се, дакле, иза брда ваља у америчко-српским односима? Ако је Србија једна од ретких европских држава чији председник успева да два пута привуче пажњу америчког председника на његовом личном политичком каналу, у свету у којем је пажња један од најважнијих ресурса 21. века, а за Трампа свакако најважнија, какву геополитичку тежину доноси таква чињеница? У политици великих сила ретко се два пута понавља исти гест ако иза њега не постоји макар намера да се пошаље порука, много снажнија него што су навикле дипломате и политичари из доба Гутенберга.

Питање је и коме је том објавом све редом желео да се обрати.

Можда се одговор крије у међународном положају Србије која се деценијама налазила у крајње чудној геополитичкој чекаоници. За Москву никада није довољно послушна, за Брисел никада није довољно европска, за Пекинг је челично привезана, а за Вашингтон је често оптерећена прошлошћу. Притом је својеглаво независна, да је претходно наведени сматрају непредвидивом.

Дакле, Трамп хоће да каже да му је важан Балкан, а како је показао да цени искључиво снажне лидере, послао је и поруку на кога рачуна на овом парчету Европе.

Трамп савезнике награђује јавно, а противнике кажњава. Такође јавно. Неодлучне ставља на чекање, као да му се укочио прст. Управо се због тога многи лидери тешко сналазе у трамповској дигиталној дипломатији.

Некада је било довољно да председник дуже задржи руку на рамену саговорника. Некада је редослед седења за столом био важнији од садржаја разговора. У доба хладног рата аналитичари су анализирали ко седи у првим редовима партијског руководства СССР-а. Ко би се померао од првог ка последњим редовима, а ко би напредовао ка говорници, било је основно мерило његовог растућег или опадајућег политичког утицаја. Данас мере ко је кога поделио на друштвеној мрежи и на основу тога процењују његову политичку тежину. Али не на ваги, него на Трамповом налогу.

Ако се променила технологија и ако би многи помислили да би данас и Черчил постао инфлуенсер, силно греше. Технологија се мења револуционарно, али не и суштина људске природе. Људска потреба да у сваком гесту тражи скривену поруку остала је иста. Нема потврде да је Доналд психолог, али је први разумео да политика није само управљање државом, него и управљање очекивањима. Зато се са толиком пажњом анализира шта шерује, а шта прећуткује.

Трамп притом није политичар који дели садржај да би некоме учинио услугу. Он дели оно што се уклапа у његову политичку визију. Зато је најважније питање због чега су се Вучићеви интервјуи уклопили у Трампову слику света.

Велики политичари иначе ретко говоре о другима. Трамп нарочито. Свака Трампова објава је одговор на питање: „Ко сам ја и какву Америку и свет желим да видим?”

Ако је у том одговору Доналд Трамп нашао места и за Србију и њеног шефа државе, онда то свакако није детаљ који треба прелетети погледом, већ узети највећу лупу.

Неко ће рећи да је то ипак само друштвена мрежа. Али и телевизор је некада био само кутија у дневној соби, а интернет играчка за америчке универзитете!