Вучић у Кијеву због Србије, а не против Русије

Одлазак председника Александра Вучића на Самит „Југоисточна Европа–Украјина” у Кијеву поједини медији покушавају да представе као доказ да је Србија променила спољнополитички курс и прикључила се фронту Владимира Зеленског против Русије. Та конструкција почива на намерном мешању две потпуно различите ствари, присуства на једном међународном скупу и прихватања политике његовог домаћина.

Вучић није отишао у Кијев да би Србију сврстао у ратни блок, нити његово присуство значи прихватање украјинских захтева према Москви. Србија није чланица НАТО-а, није део „коалиције вољних”, није увела санкције Русији и нема разлога да политику према Москви прилагођава очекивањима власти у Кијеву. Али Србија има разлог да буде присутна на скупу на којем се говори о региону којем и сама припада. Председник Србије потврдио је учешће на самиту 15. јула, после разговора у Паризу, уз напомену да предложена декларација неће бити једноставна за Београд.

Главна чињеница коју критичари посете прећуткују јесте да такозвано Косово ни овога пута није добило место за столом. Када је Украјина домаћин овог формата, Приштина не добија позив. Тако је било у Одеси у јуну 2025. године, а тако је и сада у Кијеву. Прошлогодишње непозивање Приштине европски извори су тумачили управо као гест према Србији.

На међународним скуповима статус се не гради само резолуцијама и признањима, већ и позивницама, таблама са именима, заставама и местима за заједничким столом. Сваки пут када се представници привремених институција у Приштини појаве као равноправна државна делегација, учињен је још један корак ка нормализацији њихове лажне државности. Када позива нема, тај процес је заустављен.

Зато Србија не би смела да игнорише чињеницу да Украјина, упркос притисцима којима је изложена и блиској сарадњи Приштине са властима у Кијеву, није признала једнострано проглашену независност такозваног Косова. То је и даље званична позиција Кијева. Србија, са своје стране, поштује територијални интегритет Украјине. Та два става нису израз наклоности према Зеленском, већ узајамно придржавање принципа који је за Србију од животног значаја: границе међународно признатих држава не могу се мењати једностраним актима и политиком силе.

У томе се налази и одговор на питање зашто Вучић треба да буде у Кијеву. Србија тамо не брани украјинску ратну политику, већ сопствену државну позицију. Било би политички неодговорно одбити учешће на скупу чији домаћин поштује територијалну целовитост Србије, а затим очекивати да тај став задржи без икаквог дипломатског односа са Београдом.

Истовремено, присуство не сме да буде бланко потпис. Вучић је то показао у Одеси, када није прихватио завршну декларацију због делова који су подразумевали санкције Русији и сврставање Србије уз политику коју не води. И у Кијеву се свака реч предложеног документа мора мерити према интересима Србије. Оно што је прихватљиво у погледу поштовања суверенитета и територијалног интегритета не подразумева прихватање санкција Москви, војних обавеза или туђих геополитичких циљева.

Због тога права вест из Кијева није само да је Александар Вучић дошао на самит. Права вест је да је Србија на самиту представљена својим председником, док представника такозваног Косова нема. Они који у томе виде српски пораз или издају Русије не анализирају спољну политику, већ производе кампању у којој им је важније где се Вучић налази него шта је тамо изборио и шта није прихватио.

Србија нема обавезу да буде ни уз Зеленског ни против Русије. Има обавезу да буде тамо где се бране њене границе, спречава међународна промоција Приштине и чува могућност да о сопственој политици одлучује сама.