Та Америка

Сва­ки на­род у сво­јој спољ­ној по­ли­ти­ци пре или ка­сни­је стиг­не до тре­нут­ка ка­да ви­ше ни­је до­вољ­но да зна шта пам­ти, већ мо­ра да од­лу­чи шта же­ли да по­ста­не. Се­ћа­ње чу­ва до­сто­јан­ство, али са­мо од­лу­ка отва­ра бу­дућ­ност. У тој тач­ки, из­ме­ђу исто­ри­је ко­ја нас оба­ве­зу­је и вре­ме­на ко­је не че­ка, по­чи­ње и озбиљ­на при­ча о од­но­су Ср­би­је и Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва.

Наш од­нос ни­ка­да ни­је био пра­зна стра­ни­ца ко­ју тре­ба ис­пу­ни­ти ле­пим ре­чи­ма, већ сло­жен ру­ко­пис од са­ве­зни­шта­ва, раз­о­ча­ра­ња, уза­јам­ног по­што­ва­ња и про­пу­ште­них шан­си. Тај од­нос ни­ка­да ни­је био јед­но­ста­ван, али упра­во за­то мо­же би­ти ва­жан. Јед­но­став­ни од­но­си при­па­да­ју на­ро­ди­ма ко­ји не­ма­ју за­јед­нич­ку те­жи­ну, док сло­же­ни од­но­си но­се и не­спо­ра­зу­ме и по­што­ва­ње, и ра­не и мо­гућ­но­сти. У на­шој за­јед­нич­кој исто­ри­ји по­сто­је Пу­пин, срп­ска за­ста­ва на Бе­лој ку­ћи и Ха­ли­јард, али по­сто­је и тре­ну­ци ду­бо­ких раз­ли­ка. За­то с Аме­ри­ком не тре­ба го­во­ри­ти ни је­зи­ком за­но­са ни је­зи­ком ина­та. За­нос ква­ри ме­ру, инат ква­ри ко­рист. Пр­ви во­ди у сер­вил­ност, дру­ги у са­мо­по­вре­ђи­ва­ње. Зре­ла по­ли­ти­ка не би­ра са­мо оно че­га же­ли да се се­ћа, већ при­хва­та це­ли­ну, јер са­мо из це­ле исти­не мо­же на­ста­ти це­ло­ви­то парт­нер­ство.

Аме­ри­ка ни­је са­мо си­ла, она је си­стем за пре­тва­ра­ње зна­ња у моћ, иде­је у ин­ду­стри­ју, ри­зи­ка у ка­пи­тал, а кри­зе у но­ву ор­га­ни­за­ци­ју. Ко је по­сма­тра са­мо као вој­ну и по­ли­тич­ку те­жи­ну ви­део је ње­ну сен­ку, али не и ње­но те­жи­ште. Ње­на пра­ва сна­га на­ла­зи се у спо­соб­но­сти да уни­вер­зи­тет, ла­бо­ра­то­ри­ју, тр­жи­ште, енер­ге­ти­ку, од­бра­ну и ин­сти­ту­ци­је спо­ји у исти ци­ви­ли­за­циј­ски обра­зац. Ср­би­ја не тре­ба да ко­пи­ра тај обра­зац, ни­ти да у ње­му из­гу­би се­бе, али мо­ра да раз­у­ме да се бу­дућ­ност ви­ше не до­би­ја са­мо пре­го­во­ри­ма, не­го при­сту­пом кру­гу пра­ви­ла, зна­ња, тех­но­ло­ги­је и за­шти­те. Бли­скост с Аме­ри­ком за­то ни­је пи­та­ње ими­џа, већ пи­та­ње то­га ка­ква Ср­би­ја же­ли да по­ста­не.

Аме­ри­ка је за Ср­би­ју ва­жна не за­то што од ње тре­ба оче­ки­ва­ти сен­ти­мен­тал­ност, не­го за­то што је она је­дан од кључ­них цен­та­ра све­та у ко­јем се по­ве­зу­ју зна­ње, тех­но­ло­ги­ја, без­бед­ност, ка­пи­тал, уни­вер­зи­те­ти и по­ли­тич­ки ути­цај. При­бли­жа­ва­ње том про­сто­ру не зна­чи од­ри­ца­ње од соп­стве­ног иден­ти­те­та. На­про­тив, озбиљ­не др­жа­ве ула­зе у ве­ли­ка парт­нер­ства упра­во за­то да би про­ши­ри­ле мо­гућ­ност да са­чу­ва­ју се­бе. Са­мо­по­у­зда­ње се не до­ка­зу­је од­би­ја­њем са­рад­ње, већ спо­соб­но­шћу да се из са­рад­ње из­ву­че оно што зе­мљу чи­ни уре­ђе­ни­јом, си­гур­ни­јом и сна­жни­јом. Ср­би­ја је по­след­њих го­ди­на по­ка­за­ла да уме да раз­го­ва­ра с раз­ли­чи­тим цен­три­ма мо­ћи, да чу­ва соп­стве­не ин­те­ре­се и да у сло­же­ним ме­ђу­на­род­ним окол­но­сти­ма оста­не ви­дљи­ва и ува­же­на. Та­ква по­зи­ци­ја ни­је ма­ла ствар и не тре­ба је пот­це­њи­ва­ти. Али сва­ка до­бро са­чу­ва­на по­зи­ци­ја до­би­ја пу­ни сми­сао тек кад се пре­тво­ри у ду­го­ро­чан ре­зул­тат.

Сле­де­ћи ко­рак за­то ни­је пре­кид с до­са­да­шњом по­ли­ти­ком, већ ње­но при­род­но са­зре­ва­ње: ви­ше ин­сти­ту­ци­о­нал­них ве­за, ви­ше стра­те­шког ди­ја­ло­га, ви­ше уни­вер­зи­тет­ске и на­уч­не са­рад­ње, ви­ше за­јед­нич­ког ра­да у енер­ге­ти­ци, ди­ги­тал­ним тех­но­ло­ги­ја­ма, без­бед­но­сти и обра­зо­ва­њу. Нај­бо­љи од­но­си из­ме­ђу др­жа­ва ни­су они у ко­ји­ма не­ма не­сла­га­ња, већ они у ко­ји­ма не­сла­га­ње не уни­шта­ва све оно што мо­же би­ти ко­ри­сно. Ср­би­ја и Аме­ри­ка не мо­ра­ју исто гле­да­ти на сва­ко пи­та­ње да би за­јед­но гра­ди­ле оно што је ва­жно за на­ред­не ге­не­ра­ци­је. Упра­во у то­ме се ме­ри ди­пло­мат­ска зре­лост: да се о те­шким те­ма­ма го­во­ри мир­но и ар­гу­мен­то­ва­но, а да се исто­вре­ме­но ши­ри про­стор по­ве­ре­ња та­мо где ин­те­ре­си мо­гу да се срет­ну. За­то нам ни­је по­треб­на ни иде­а­ли­зо­ва­на Аме­ри­ка ни Аме­ри­ка пре­тво­ре­на у трај­ни пред­мет љут­ње. По­треб­но нам је тач­но раз­у­ме­ва­ње Аме­ри­ке. Ве­ли­ка си­ла не ме­ња сво­ју при­ро­ду за­то што је ми во­ли­мо или не во­ли­мо. Она оста­је оно што је­сте: др­жа­ва ин­те­ре­са, ин­сти­ту­ци­ја, мо­ћи и ино­ва­ци­ја. На на­ма је да у тој чи­ње­ни­ци пре­по­зна­мо мо­гућ­ност, да по­ну­ди­мо по­у­зда­ност и да тра­жи­мо по­што­ва­ње. У ди­пло­ма­ти­ји се по­што­ва­ње не до­би­ја по­ви­ше­ним то­ном, већ до­след­но­шћу, зна­њем и спо­соб­но­шћу да парт­нер ви­ди да пред со­бом има др­жа­ву ко­ја зна шта хо­ће. У то­ме по­себ­но ме­сто има­ју љу­ди ко­ји уме­ју да при­бли­же је­дан свет дру­гом. Пу­пин је упра­во за­то ве­ћи од спо­ме­ни­ка ко­ји му по­ди­же­мо. Он је раз­у­мео да из­ме­ђу две зе­мље не по­сто­ји са­мо про­стор из­ме­ђу вла­да, већ и про­стор из­ме­ђу уни­вер­зи­те­та, на­уч­ни­ка, при­вред­ни­ка, умет­ни­ка, сту­де­на­та и ди­ја­спо­ре. Та­кви мо­сто­ви тра­ју ду­же од по­ли­тич­ких ман­да­та. Они ства­ра­ју ону вр­сту по­ве­ре­ња ко­ја се не ру­ши при пр­вом не­спо­ра­зу­му.

Зре­ла Ср­би­ја мо­ра да зна да ка­же где се не сла­же, а за­тим да још од­луч­ни­је гра­ди све оно у че­му се ин­те­ре­си по­ду­да­ра­ју. Нај­бо­љи од­но­си ни­су они без ра­на, не­го они у ко­ји­ма ра­на ви­ше не упра­вља сва­ким сле­де­ћим по­те­зом. Ако же­ли­мо вр­хун­ске од­но­се с Аме­ри­ком, он­да мо­ра­мо да их гра­ди­мо као си­стем, а не као рас­по­ло­же­ње. То зна­чи стра­те­шки ди­ја­лог, ду­го­роч­ни обра­зов­ни про­гра­ми, за­јед­нич­ки фон­до­ви за ино­ва­ци­је, сна­жни­је по­ве­зи­ва­ње ди­ја­спо­ре са Ср­би­јом, енер­гет­ска са­рад­ња ко­ја сма­њу­је ра­њи­вост и раз­го­во­ри у обла­сти без­бед­но­сти ко­ји ће по­ве­ћа­ти пред­ви­дљи­вост. Ли­де­ри мо­гу да отво­ре вра­та, али са­мо ин­сти­ту­ци­је мо­гу да обез­бе­де да она оста­ну отво­ре­на. Та­кво парт­нер­ство при­род­но при­бли­жа­ва Ср­би­ју и европ­ском про­сто­ру ко­јем при­па­да по ге­о­гра­фи­ји, кул­ту­ри и ин­те­ре­си­ма. Ду­бља са­рад­ња с Аме­ри­ком не уда­ља­ва Ср­би­ју од Евро­пе, већ мо­же да убр­за ње­но укљу­чи­ва­ње у свет пра­ви­ла, стан­дар­да и си­гур­но­сти у ко­јем ма­ле др­жа­ве нај­ви­ше до­би­ја­ју ка­да су по­у­зда­не, уре­ђе­не и стра­те­шки ја­сне. То ни­је из­бор про­тив би­ло ко­га. То је из­бор за ве­ћу си­гур­ност соп­стве­ног на­ро­да.

На кра­ју, Ср­би­ја не по­ста­је озбиљ­на др­жа­ва он­да ка­да је ве­ли­ка си­ла по­хва­ли, не­го ка­да ве­ли­ка си­ла схва­ти да без ње не­ке ства­ри ви­ше не мо­же ла­ко да за­вр­ши. Ту по­чи­ње пра­во по­што­ва­ње. Ср­би­ја за­то не тре­ба да тра­жи од Аме­ри­ке љу­бав, већ од­нос у ко­јем ће ње­на тре­зве­ност би­ти це­ње­на, ње­на по­у­зда­ност тра­же­на, а њен ин­те­рес до­вољ­но ја­сно об­ли­ко­ван да га дру­ги мо­гу ува­жи­ти. Пра­ва ме­ра срп­ско-аме­рич­ких од­но­са не­ће би­ти у бро­ју све­ча­них ре­чи, већ у то­ме ко­ли­ко смо за­јед­но из­гра­ди­ли ства­ри ко­је ће тра­ја­ти и ка­да да­на­шњи ак­те­ри ви­ше не бу­ду на сце­ни. Ср­би­ја да­нас има рет­ку при­ли­ку да сво­је исто­риј­ско пам­ће­ње пре­тво­ри у по­ли­тич­ки ка­пи­тал, а свој ме­ђу­на­род­ни по­ло­жај у трај­ну пред­ност. У воз ко­ји се зо­ве Аме­ри­ка Ср­би­ја не сме да уђе као пут­ник ко­ји пи­та ку­да се иде, већ као др­жа­ва ко­ја зна где же­ли да стиг­не: у Европ­ску уни­ју, ши­ри круг без­бед­но­сти и ме­ђу уре­ђе­не зе­мље ко­је не тра­же за­шти­ту од исто­ри­је. Јер на­род ко­ји не­ма од­ре­ди­ште по­ста­је ту­ђа ста­ни­ца, а др­жа­ва ко­ја зна свој циљ пре­ста­је да бу­де пред­мет ту­ђих од­лу­ка и по­ста­је чи­ни­лац соп­стве­не бу­дућ­но­сти.

*Бив­ши ми­ни­стар