Мајмун и огледало

Сатира је у књижевности оно што је карикатура у ликовној уметности. Она на духовит, ироничан, па и подсмешљив начин критикује друштвене појаве и понашање појединаца, власти и моћника свих врста. У нашем друштву сатира је веома цењена, о чему сведочи и низ престижних награда које се додељују сатиричарима и афористичарима. С ону страну сатире, као мрачна страна месеца, царује пасквила. То је злонамеран, клеветнички писани урадак усмерен на вређање и блаћење неке конкретне личности. Сматра се да је пасквила настала у ренесансном Риму, а кога занима занимљив је и начин како је та реч ушла у употребу. У сваком случају, временом се проширила и постала назив за анонимни спис који има циљ да некога исмеје, јавно увреди или оклевета, а да притом остане некажњен. Сличан пасквили је политички памфлет, који се од ње разликује по томе је што потписан и што се бави и општијим темама, а не само конкретним појединцем.

И сатира и пасквила су корисна средства у политичкој борби, али док сатира тера читаоца на размишљање, основни циљ пасквиле је дискредитација опонента лажима и клеветама. Док сатира бодри дух и позитивна осећања, пасквила буди негативне емоције и одвратност према појединцу кога описује. Сатира има литерарну вредност, пасквила је нема, али може да има отрован утицај и то не само на онога на кога се односи, већ и на читаву заједницу тако што радикализује јавно мњење, а јавни простор претвара у каљугу у којој се уместо аргумената користе лажи, интриге и клевете.

Утицај на јавно мњење није мали јер писци пасквила нису бесловесници већ најчешће интелигенти манипулатори. Један од најпознатијих средњовековних писаца пасквила био је Пјетро Аретино, осредњи књижевник, али мајстор уцене и ласкања. Остао је забележен јер су његове пасквиле утицале и на репутацију угледних породица, па чак и папа и владара тог времена. Истовремено, у том кругу су се налазиле и његове мецене које су га ангажовале како би блатио њихове конкуренте и непријатеље. И остали утицајни писци пасквила потицали су углавном из редова сиромашних писаца, разочараних интелектуалаца и незадовољних инсајдера сваке врсте. Њихов кључни мотив, као и данас, био је новац којим су их даривале моћне племићке породице, али није свако коме је био потребан новац био у стању да пише пасквиле. За то је потребан специфичан психолошки и социјални профил.

Аутори који су се бавили историјом пасквила установили су, углавном на основу стила писања, одређене опште особине пасквилиста. Интелигенција је само предуслов, који тек када је удружен са цинизмом ствара пасквилни амалгам. Цинизам је по правилу одговор на разочарања и ударце судбине. У сваком цинику скривена је добра, али повређена и незадовољна душа, која се цинизмом брани од света или га користи да с њим изравнава рачуне. Хтели би бољи свет у којем они заузимају место праведног судије, али се плаше борбе и нових повреда. Зато користе интриге скривајући се иза псеудонима или на друге начине покушавају да задају ударац, а да избегну казну и осуду. Обично ударају из потаје, након чега се повлаче у сенку. У њој негују осећај више вредности окружени онима које су успели да увере у своју супериорност. Ругајући се онима који су изнад њих ласкају себи да су вреднији од њих и да њихов неуспех није последица сопствене мањкавости већ подлости света који их окружује. Укратко, пасквиле им служе као вентил за лечење повређене сујете.

Хумор у пасквилама није добродушан већ срачунат да исмеје и нанесе бол. Уживање у туђој срамоти представља катарзу и бар краткотрајно ослобађање од сталног осећања фрустрираности. То је разлог што пасквилисти по правилу бирају интимне аспекте жртвиног живота за које верују да највише боле и које је тешко или немогуће проверити. С обзиром на то да о томе не знају много, као и да им злурадост спутава машту, а одсуство емпатије моћ уживљавања у туђу ситуацију, они неретко пројектују своја душевна стања и сопствене животне проблеме приписујући их мети. Лични терет и мука оправдавају њихов цинизам и злурадост. Ако су сами неправедно кажњени сматрају да је праведно да и они друге кажњавају.

У нашој релативно скорашњој историји најпознатија жртва пасквила био је Данило Киш. Он је у интелектуалној чаршији најпре оклеветан да је плагијатор, а затим је уследила салва пасквила. Занимљиво је да је тај случај данас запамћен по његовом одговору критичарима. У полемичкој књизи „Час анатомије”, објављеној 1978. године, он је показао на који начин се може бранити од пакосних и злонамерних коментара. Показао је да је комплекс ниже вредности био стварни мотив оних који су се наводно бринули за књижевну чистоту и морал и да завист и неталентованост, урамљене у одређени политички оквир не могу породити ништа више до пасквила чаршијских клеветника. Други значајан политички памфлет који је по свему имао одлику пасквиле била је такозвана хумореска „Војко и Савле”, објављена 1987. године. Њен одјек је био велик јер је, пре свега, захваљујући политичком тренутку, послужила као инструмент за унутарпартијски политички обрачун у Савезу комуниста Србије.

Након тога, пасквиле су, посебно у демократско доба, постале уобичајен начин политичке борбе. Појавом интернет портала и друштвених мрежа оне су еволуирале и демократизоване, па су их све више писали и мање интелигентни списатељи на рачун мање битних мета. Разлог њихове популарности је што публика тражи пасквиле. Просечан читалац пасквила има сличан профил као и пасквилиста. Задовољство налази у томе што су угледни људи изложени исмевању и јавној срамоти, па то даје осећај сопствене моралне супериорности. У том смислу сви смо помало љубитељи пасквила, које нису ништа друго него писани трачеви. Као и трачеви, пасквиле имају и „добру” страну, јер јачају друштвену кохезију повезујући људе кроз коментарисање интрига и осудом наводних моралних дефеката. У том смислу, потпуно је небитно колико истине има у трачевима, јер не траже дубинско промишљање већ се публика задовољава питко испричаним или написаним трачем. Зато је важно пасквиле не доживљавати лично.

Упркос приземности, пасквиле су Киша отерале у Париз, а Милошевић је стекао моралну предност над Стамболићем. Данас, међутим, пасквиле немају такав утицај. Појела га је инфлација пасквила. Штавише, могу, као у Стамболићевом случају, имати и контраефекат. У свету анонимности оне појединце издвајају из масе. Коме није посвећена ниједна пасквила значи да тај није ни вредан помена, нити има углед који треба срозати. Укратко, пасквиле су изгубиле свој некадашњи значај и луцидност. Зато што хитније треба установити награду за пасквилу године. Природно би било да је жирира неки већ етаблирани лист или портал који редовно или повремено објављује пасквиле. С обзиром на велики број пасквила, могле би се одмах установити и две награде. Бар једна би требало да се зове „Мајмун и огледало”, као омаж Чика Јови и његовом сјајном препеву Криловљеве басне у којој је садржана идеја водиља сваке пасквиле: „Наш’о мајмун стари огледало неко, па видевши себе, озбиљно је рек’о”…

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа