Како сам заборавио да пливам

Ра­дош Ба­јић*

Где би ја могао да научим да пливам него на Морави. Мој отац и моји дедови нису имали базен у дворишту. Као свака домаћинска кућа у селу, имали смо вир у винограду који су пуниле кише, служио је да се у тој кишници раствара плави камен, да се прави бордовска „чорба” којом су се тада готово искључиво прскали виногради. Није било пестицида и хемије, па је грожђе било слатко и здраво. Увек кад је прскање отац и мајка су ме водили у виноград. Док су они с бакарним кантама на леђима „кадили” чокоте, ја сам се у хладовини ораха играо земљаним кликерима, јер су се стакленци појавили тек касније. Понекад сам се осмелио, загазио и шмућнуо у вир, мада сам знао да ће мајка обавезно да ме грди, јер у летњим врућинама, поред жаба, могла је у виру освежење да потражи и понека безопасна белоушка – али ипак, змија је змија.

Пропливао сам на Морави, која је шездесетих година прошлог века била толико чиста да су шљунковити спрудови били препуни разнобојних шкољки. Увек кад би мајка и баба ишле на Мораву да киселе конопљу водиле би и мене, строго водећи рачуна да ме држе на оку док се брчкам у плићаку. Све док се једном приликом нисам отргао и загазио у бистрину реке до коља испод којег је вода испирала танке струне конопље.

Срце ми је тукло као у младог зеца кад сам се млатарајући ногама као шотка ухватио за коц који је вирило изнад брзака, и кренуо, без да ми је ико то показао, да се пуштам, прво једну руку па другу – док нисам схватио да се одржавам на води… Тако сам научио на пливам и да не потањам као секирче. Кад су ме виделе, баба је почела да нариће, а мајка да ме грди и наређује ми да се вратим у плићак. Нисам је послушао, сав срећан млатарао сам рукама и ногама – поносан што сам пропливао и што ме је Морава примила у свој загрљај.

Испричах доста – што ми није била намера. Заправо, нисам ни мислио на право пливање. Мислио сам на оно које је предуслов да сваки човек састави свој живот према сопственим моралним нормама. Да не робује принципима ни било каквим трајним вредностима, да буде савитљив и кадар да се снађе и „плива” у сваком окружењу, у било којим и каквим друштвеним односима – у свакој политици и сваком режиму. Данас је такво понашање синоним успеха такозване нове класе, која препливава увек тамо где су новац и државни буџет. И чим та политичка опција потоне и пропадне, пливачи, то јест препливачи, први је напуштају. Ко краулом, ко прсно, ко млатарајући као шотка ногама и рукама, обавезно праве заокрет и устремљују се према новој политици која је освојила власт и поготово важно – државни буџет. Сетимо се само каква је бежанија настала после пропасти Југословенске левице или ЈУЛ-а, у коју су хрлили сви они који су хтели делић власти, привилегија и пара? Чини ми се да је до бола смешно и трагикомично видети колико је најистакнутијих чланова Демократске странке, која је била на власти, променило дрес и „веру за вечеру”, брзином светлости се одрекло демократских вредности у које су се клели и учланило се у владајућу партију заузевши високе положаје. Министарске и остале. Неке од њих лично познајем и због осећања стида нећу им поменути имена. Да ли збиља владајућа партија која данас врши власт мисли да се њој не може и неће догодити тако нешто?

Поготову се стидим оних колега из моја бранше које ни саме не могу да се сете колико пута су препливавале. Колико пута су мењале значке на реверу, аплаудирале, клицале и агитовале за сваки режим. Ни њихова имена такође није нужно помињати, јер цела јавност зна о којим је и каквим моралним громадама реч. Коjима је сасвим регуларно да гласно и бахато подржавају сваку власт. Питање је само колики је ћар. Колико успевају да штрпну, одломе и наплате своју политичку лојалност режиму? Сутрадан, ако дође до промене власти, они који владајућу партију подржавају до последњег динара – први ће је напустити.

Могуће је да је ретроградно, назадно и глупо ако човек у данашњем времену слуша сопствену савест, ако су му права кичма и чист образ најважнији. Шта се догађа са таквима? Они се маргинализују, гурају у запећак, послови им се саботирају и онемогућава им се Уставом загарантовано право на рад. Изложени су подсмеху пливача којима ништа није свето, који препливавају према потребама набреклих стомака и пуних џепова, увек тамо где се пуши казан, где је шпаркаса у коју сви ми извршавајући своје дужности према држави убацујемо новац.

Што се мене тиче, одувек сам кроз живот пливао у једној истој води, увек мање или више успешно, потањао сам и израњао, кобељао се и мучио. Имао сам звездане тренутке као олимпијац, али и падове који су ме доводили до руба егзистенције. Али, све је то живот. Одувек сам трајао као свој и успевао да се усправим као притка младог дрена, да се борим да живим часно и достојанствено. Без обзира на то какво је било окружење, какви су били друштвени односи, коју политику смо морали трпељиво да толеришемо.

Данас, у сучељеној и располућеној Србији, то је веома тешко – поготову ако се човек бави јавним послом који је свима пред очима. Јер ћете се неком сигурно замерити. Данас, кад ме терет прохујалих година сустиже као кад удариш дланом о длан, када су ми кости постале крте као грана обзове или киселог дрвета, желим да останем ту где сам био. У оном плићаку моје Мораве, да се брчкам под будним оком моје мајке док она и бака киселе конопљу. У плићаку, јер како време неумитно пролази, у социјалном и друштвеном амбијенту у којем је дозвољено све што је некада било забрањено, када су и десет божјих заповести постале само слово на папиру, када је зло ушло у људе, а политика нас сучелила и нахушкаала једне на друге – схватио сам да сам заборавио да пливам.

*Глу­мац, сце­на­ри­ста и ре­ди­тељ