Левица у Србији између радника и стандарда ЕУ

Да ли ће и када бити парламентарни избори и да ли ће они бити одржани истовремено са председничким, политичка је тема у Србији. Док се код нас копља ломе око термина изласка грађана на биралишта, у водећим земљама западне Европе једно од политичких, а и идеолошких питања јесте да ли треба да се на тропским температурама користе клима-уређаји. И то је постала фактички тема према којој се одређује политичка оријентација. Једноставно ако се залажете за расхлађење на температурама вишим од 40 степени Целзијусових, онда сте без сумње десничар или сте „екстремичар”. Ако се пак залажете за хлађење тако што ћете се умивати на сваких пола сата, онда сте присталица левице и зелених странака, који у медијима са много ужасавања говоре о све већем интересовању грађана за куповину клима-уређаја где је у неким продавницама забележено више туча, па је полиција морала у продавницама и испред њих да одржава ред и мир.

Француска министарка Моник Барби коментарисала је захтеве да се клима-уређаји поставе где ко стигне, питајући хоће ли они да спрече шумске пожаре, пропаст усева или смрт животиња. У Белгији су дошли до тога да у јавном превозу због великих врућина морају да скидају метро возове с реда вожње, јер су им старе композиције без климе постале лимене кутије у којима се путник не вози него кува скупа с другим сапатницима. Сличну моралну нелагоду су изразили у коментару у „Гардијану” – климатизација је „филозофски проблематична” јер неподношљиво чини подношљивим и тиме слаби осећај хитности климатске кризе. Другим речима, ако вам је превруће и укључите климу, охладићете просторију, али нећете разумети ширу слику. Слична „аргументација” примењена је у случају питања како се неко усуђује да једе бифтек или мешано месо, док се у неким деловима света гладује.

А утисак је да управо многи који другима свакодневно деле лекције не желе да сагледају ширу слику. Довољно је замислити припаднике зелено-леве елите док критикују човека који је осам сати радио на грађевини, на улици или кухињи, а након тога дође кући где је око његове зграде свуда бетон који се грејао целог дана. Онда му се појави неки добро ситуирани представник политичке сцене који за себе тврди да је из левичарске странке, дакле наводни заштитник радника, па му објашњава да би укључивање климе могло бити морално проблематично, јер „не види ширу слику”, или „не види врлину, не види моралну надмоћ”. Укључивањем климе показује своју „назадност”, „морално посрнуће”, или чак припадност „ригидним и екстремним десним политикама”.

Политички аналитичар Срђан Барац пита да ли данас живимо Хакслијев „Врли нови свет” или Орвелову „1984” и за „Политику” и каже да је то дилема која се све чешће поставља када покушавамо да разумемо савремено друштво. С једне стране, живимо у времену незапамћене количине информација, потрошачке културе и непрестане забаве, што подсећа на Хакслијеву визију света у којем су људи добровољно заробљени комфором и конзумеризмом. С друге стране, све чешће говоримо о цензури, алгоритмима, дигиталном надзору, манипулацији информацијама и „великим братом”, што неизбежно асоцира на Орвелово дело.

„Данас је све доступно – знање, комуникација, технологија и могућност да се свако чује. Парадоксално, никада није било лакше доћи до информација, а никада теже до озбиљне идеје. Управо зато идеологија постепено губи значај. Традиционалне поделе на левицу и десницу, конзервативце и либерале постају све мање јасне. Уместо њих, све чешће се појављују ад хок покрети, политички пројекти окупљени око једне теме или једне личности, док дугорочни програми, страначке школе и јасни вредносни оквири уступају место политици тренутка. Све је постало ствар тренутног осећаја и утиска који се лако и брзо мења”, казао је Барац.

У таквој ситуацији идеологије нису нестале зато што су људи престали да верују у вредности, већ зато што су политичке странке у великом броју случајева постале изборне машине. Некада су странке имале омладинске организације, политичке школе, синдикалне савезе и програме који су се градили деценијама. Данас се политика све чешће своди на истраживања јавног мњења и процену шта ће донети више прегледа и реакција, а не шта ће донети дугорочне резултате. Политика је од борбе идеја постала борба за видљивост. „Друштвене мреже додатно су промениле начин на који се политика води. Озбиљну политичку идеју готово је немогуће објаснити у десет секунди. Политички програм од стотину страна не може да конкурише виралном снимку од тридесет секунди. Политика се све више претвара у естраду, а политичари у инфлуенсере који се боре за пажњу, а не за поверење”, навео је Барац.

У свим тим променама, чини се да је управо левица најбрже изгубила своје традиционално упориште. То је, на известан начин, било и очекивано. Класична европска левица настала је на индустријском раднику, синдикалном организовању и борби за радничка права. Структура друштва се темељно променила. Радничка класа више није политички хомогена, индустрија је уступила место услугама и дигиталној економији, а синдикати имају далеко мањи утицај него пре неколико деценија. Немачка Социјалдемократска партија, некада симбол радничког покрета, годинама губи део своје традиционалне базе. У Француској је класична социјалистичка левица престала да буде доминантна политичка снага, док је британска Лабуристичка партија, након више идеолошких заокрета, прихватила читав низ економских политика које су некада припадале политичком центру.

Истовремено, значајан део индустријских радника своју политичку подршку све чешће пружа странкама деснице или десног центра. Могло би се рећи да у Европи једино још у Шпанији левица задржава своју доминантну позицију. Уз то, тржиште рада пролази кроз нову трансформацију. Некада се тражио посао, а данас се тражи радник. Старење становништва, недостатак квалификоване радне снаге и нове навике генерације мењају правила игре. Млађе генерације другачије гледају на каријеру, радно време, ауторитет и равнотежу између приватног и пословног живота, што ће тек обликовати нове политичке и економске односе.

У Европи је зато левица све чешће у потрази за новим идентитетом. Уместо класичних економских питања, велики део левог политичког спектра акценат ставља на теме попут климатских промена, родне равноправности, права мањина, миграција и идентитетских политика. Истовремено, питања економске неједнакости, плата, становања и животног стандарда све чешће преузимају и странке десног центра или популистичке деснице, што додатно замагљује традиционалне идеолошке границе. „Можда зато данас није право питање да ли је нестала левица, већ да ли су нестале идеологије у њиховом класичном облику. Политика све више постаје борба за пажњу, а све мање сукоб идеја. Ако се тај тренд настави, будућност неће припадати онима који имају најбољи програм, већ онима који најбоље разумеју алгоритам. А то је суштинска разлика између политике као јавне службе и политике као дигиталног спектакла. Док се будемо борили за пажњу од 30 секунди изгубићемо програм од 300 страна”, казао је Срђан Барац.

И док се у Европи понешто и догађа, на српској политичкој сцени нема левице или је има врло мало и ово празно политичко поље већ више од две деценије чека да буде попуњено. Исходи глобализације, рат у Европи и могућа енергетска криза иду наруку новој левици која би била алтернатива и која би могла да врати радницима наду у Србији. Социолог Зоран Стојиљковић каже да је левица оставила раднике на цедилу и да је њихову улогу преузела десница. За наш лист наводи да се левица изгубила у погрешном схватању социјализма с једном етатистичком партијом која губи контакт са радништвом, конституише се као самосталан бирократски слој и уместо да штите најсиромашније, изгубила се у конфликту између бирократизоване партије и друштва.

„Оно што је логика политичких опредељења је да истраживања показују да су људи најосетљивији на питање стандарда, запослености и перспективе младих и то је нешто што би ишло у прилог левици. После крвавог распада бивше Југославије влада нека ситуација идеолошке какофоније, себичности и апатије која је произведена ефектима рата, мало тиме што у Србији не постоји то класно опредељено гласање. Не постоји партија протекционистичке левице која покушава да синтетизује све те интересе обичних грађана и националних тема. То је позиција коју је требало да заузме СПС, али је он падом на националнистичку политику деведесетих, а онда глумљењем позиције млађег брата неолибералним владама практично уништио левицу”, рекао је Стојиљковић.

Додаје да у Србији нема левице која би могла да споји те вредности социјалне активације, промодерних ставова с интересом за најсиромашније грађане и радничке слојеве који су често традиционални и конзервативни. Све то је, оцењује, довело да кључних проблема попут економске несигурности, смањивање једнакости, другачије социјалне политике, политичких и изборних реформи. Алтернативу нису нудиле ни странке левице у опозицији. Стојиљковић подсећа да су за време левичарске Демократске странке радници дословно масакрирани и да је без посла остало пола милиона људи.

„Разочараност радника и сиромашних у традиционалне партије левице које су их оставиле на цедилу довело је до давање подршке странкама деснице. Оне имају социјални програм, али то је уједно и концепт шовинистичких држава благостања где те предности важе само за домицилно становништво/радништво. То је далеко од природе левице”, истакао је Стојиљковић, некадашњи председник Уједињених гранских синдиката „Независност”. У Србији су партије које за себе кажу да баштине левичарске идеје, ближе заштити животне средине и екологији, него вођењу рачуна о положају радника. Професор у пензији Зоран Стојиљковић каже да то заговарање модернизма, вођење рачуна о правима мањина, укључујући и сексуалну, не иде са спремношћу да се изврши озбиљна социјална редистрибуција. „Да апсурд буде већи, они и ако којим случајем имају неке делове програма који су посвећени радницима, то не спроводе у дело када дођу на власт”, каже Стојиљковић.

Кад се залажете за радничка права прогласе вас за комунисту

Залагати се за права радника постао је баук у Европи, али није имуна ни Србија. И док у ЕУ то има примесе антируске помаме, код нас се дешава да се и онима који су прави левичари прилепи етикета да су комунисти и тако се вербално дезавуишу. А на речима сви се залажу да постоји бесплатна здравствена заштита, бесплатно образовање, социјална правда, заштита жена, мањина и животне средине, већи порези за богате и друштвена солидарност. Међутим, кад се каже да су то темељи социјалистичких идеја, онда крену напади. „Када се залажете за радничка права, онда се често дешава да те партије и људе прогласе за комунисте. То је учинак пропаганде неолиберализма која је код нас имала локалну антикомунистичку разраду кроз реафирмисање четништва и стигматизацију Савеза комуниста, Тита и његове владавине. Упркос томе, код људи је остао тај левичарски менталитет у политичком смислу”, навео је Стојиљковић.

Гледајући формално-програмски, ови елементи присутни су у програмима социјалистичких и социјалдемократских странака, али пре свега симболично. Да би се вратиле на власт, оне су у великој мери кроз концепт „Трећег пута”, Гиденса, Блера, Шредера, Клинтона, преузеле ту улогу делимичног поправљања капитализма и практично постале млађи послушни партнер крупног капитала. Код нас је тај модел преузет након 2000. године, када је дошло до „еуизације” и социјалдемократизације програма. Програми су садржали једно, али најчешће је вођен другачија политика. Са позиције кључних странака, заузет је курс који је ишао ка неолибералним реформама и концепту приватизације у којој смо изгубили готово пола милиона радних места. Затим смо ушли у кризу 2008. године. После тога, спроводили смо програм који је економски одавно био исцрпљен.

Зоран Стојиљковић ипак сматра да ће политичка левица преживети, али да ће то зависити од тога колико има различитих оквира за борбу. „Попут владе у сенци, опозиционог јединства или уколико успе да покаже да има реалну алтернативу у оквиру јавних политика, укључујући борбу против корупције и реформу изборног политичког законодавства. Да не буде само против система власти, већ да покаже да има пројекте, концепте и људе који то могу да раде на другачији начин и да воде дијалог. По моме суду, данас би левица морала бити оно што Томас Пикети назива федерални, партиципативни и еколошки социјализам”, закључио је Зоран Стојиљковић.

У седишту ЕК климатизовани само виши спратови

Веома добра илустрација онога шта се догађа јесте управо седиште Европске комисије. Тамо је, како се може прочитати у медијима, клима угашена за спратове где раде „обични радници”, али је зато укључена на високим спратовима где се налазе европски шерифи. Без обзира на све недостатке наше демократије, немојте се чудити ако као и пре скоро сто година, опет из неке пивнице искочи нови популиста који ће имати слуха да чује раднике и понуди им инстант решења. У неким западним земљама политичке елите, неосетљиве на права обичних радника, почеле су да их отворено понижавају поготово ако се кувају на 40 степени. Заборављају само једно, да се понижење у политици увек врати и да нас томе учи историја.