Скај преписке

Лаичкој јавности посредством медијских платформи може свашта да се сервира. Генерално гледано, наравно није то само и нашем друштву проблем, површност све више разара друштва. Добро осмишљеном кампањом и вредним бустовањем на друштвеним мрежама неупућена јавност лако се може довести до жељеног начина размишљања, а то се у Србији бар што се тиче разноразних истрага и судских поступака обилато користи. Недавно је покренута медијска лавина са објављивањем тзв. скај преписки за које се тврди да их је својевремено док се борио да опстане на челу Фудбалског савеза Србије писао Славиша Кокеза договарајући путем истих са некаквим особама из криминалног миљеа како да премлате легенду Манчестер јунајтеда Немању Видића и његове саборце, рачунајући да ће Видић бити противкандидат у борби за првог човека српског фудбала. Не желећи да улазим у аутентичност тих скај преписки, нити у њихову садржину, као неко ко је адвокат и ко се често сусреће у бројним судским поступцима са тим препискама, дужан сам да напишем које слово о томе зашто „Скај” не може да буде доказ на суду, нити може да буде било какав доказ за било шта, осим што може да буде оперативно сазнање за полицију и тужилаштво које мора да се провери. Дакле, то што је неко нешто писао на тој платформи, ако је уопште писао, а то „ако је уопште писао” подвлачим дуплом црвеном линијом, не значи ама баш ништа и врло је упитно и спорно. Да се разумемо, аутор ових редова уопште не жели да оповргава да ли је заиста дотични Кокеза писао или није писао објављене поруке. Можда јесте, а можда и није, те баш је у томе највећи проблем „Скај” платформе и зашто се она не може узимати као било какав доказ. Наиме, било који доказ који се изводи у редовном судском поступку, а претходно га и у истрази тужилац користи, мора да буде проверљив. То значи да оно што тужилац тврди, а то је рецимо да је нека дотична особа преко скај преписке наручила рецимо нечије пребијање или убиство, то одбрана има право да провери, као иначе и сваки други доказ који тужилац представља. Међутим, проблем код апликације „Скај” је управо у томе што тај доказ никако не може да се провери. Не постоји могућност да одбрана током поступка провери да ли је њен брањеник заиста путем те апликације заиста тако нешто наручивао или договарао, те суду остаје само да верује или да не верује ономе што тужилац тврди, што у старту овакав „доказ” дискредитује у сваком погледу.

Е сад, поставља се питање зашто је немогуће то проверити?

Одговор је врло прост. Зато што једино француска служба или полиција има могућност да изврши скидање и тзв. енкрипцију скај преписки, што је додатни проблем зашто се овакав доказ не може сматрати релевантним за наше поступке. Наш Законик о кривичном поступку не предвиђа могућност да српски суд изда наредбу некој страној служби да наше грађане стави на било какву меру, посебно не на меру прислушкивања или да има могућност читања порука наших држављана. Дакле, не може француска служба или француска полиција да скида разговоре наших грађана и да се то користи у редовном судском поступку пред српским судовима. Иначе, „Скај” као доказ пада буквално пред свим европским судовима, управо због немогућности да се тај доказ провери, те га чак и сама Француска не узима као доказ, већ искључиво као оперативни податак који мора претходно да се провери. Рецимо да је тако нешто могло и код нас да се уради, па уколико постоје оперативни подаци да је неко лице из криминалног миљеа путем апликације „Скај” писало поруке у којима је рецимо наручивало нечије убиство, па му је онај коме је убиство наручио написао да је исто извршио и да је рецимо леш закопао на одређеном месту, то може да се провери тако што ће се отићи до тог места и покушати леш да пронађе. Овако, веровати некаквим препискама које иначе по свим показатељима могу и да се преправљају, па неретко постоји сумња код одбране да тужиоци те преписке усклађују са оним што је њима потребно на суду, заиста није у реду да се користи као доказ. На све ово мора се додати да они који су комуницирали путем апликације „Скај” увек су користили некакве псеудониме. Готово је немогуће утврдити да ли је заиста нека особа у коју је тужилац прст уперио заиста писала одређене поруке, јер у препискама нема имена и презимена, нема чак ни телефонских бројева, већ само псеудоним. Једино што се може узети за релевантно је рецимо да неки сведок сарадник или сведок осумњичени који је учествовао у извршењу кривичног дела потврди да се иза одређеног псеудонима заиста крије особа коју тужилаштво гони. Но, свакако је и то проблем, јер сведок осумњичени да има и ту могућност да лаже, односно да на друге пребаци кривицу како би себе спасио и то се неретко и чини у договору са тужилаштвом.

Ово су неки основни проблеми када говоримо о скај препискама као доказном средству које тужилаштво користи у кривичним поступцима, јер дужни смо јавности да објаснимо да то није баш тако све црно-бело као што медији умеју да пренесу. Нико не тврди да оно што се прочита у тим препискама није тачно, али нико не може са сигурношћу да тврди и да је тачно, а пошто је немогуће проверити истинитост преписки онда се оне по свим правилима кривичног поступка једноставно не могу користити као доказ. На нашу жалост, судови у Србији их узимају здраво за готово као доказ и плашим се да ће у некој даљој будућности то створити озбиљан проблем, јер широм Европе пресуде које су донете на основу доказа које су чиниле скај преписке падају као крушке пред вишим судским инстанцама. Проблем наших медија, посебно оних које је Драган Шолак доскоро држао под шапом, јесте чак и селективан одабир скај преписки. Када оне политички одговарају, онда се у медијском извештавању узимају као истините, али када не одговарају онда се „Скај” третира као нешто што се не може узимати као доказ, што је свакако озбиљан показатељ лицемерја тих медија. Конкретно, случај Немање Видића, односно случај наводног наручивања пребијања Немање Видића од стране Славише Кокезе, добро је дошао дотичним медијима да покрену читаву кампању, мада се читав догађај збио шест година уназад и верујем да је КРИК те преписке имао и раније. Сада им је нешто погодно дошло, па су ту тему покренули, међутим бројна питања остају отворена. Како са сигурношћу могу да тврде да су поруке аутентичне? Како знају да је дефинитивно иза тог псеудонима Славиша Кокеза? Иста ова питања се могу поставити и за сваки други поступак у којима се „Скај” користи као главни доказ. Одговора на та питања једноставно нема, а то је само по себи проблем када медији пискарају којешта о тобожњим чврстим доказима које су пронашли у скај препискама. Ко нам гарантује да нису преправљане? Ко нам гарантује да није нешто додатно дописивано? Како то може било ко да провери? Отуда, више је него јасно да се скај преписке како у Србији, а још више у Црној Гори, користе искључиво за политичке обрачуне, односно за креирање одређених медијских афера, а не да би се утврдила било каква истина. Што би Милан Кнежевић, српски политичар из Црне Горе, рекао: „Ако те има на апликацији ’Скај’, готов си.” Моја молба читавој јавности када прочита овај текст је баш у томе да све то што медији објаве, а тиче се скај преписки, узму са огромном резервом и да никада у исте не верују, него да сами покушају кроз праћење поступка за који се заинтересују да дођу до закључака. Да се разумемо, особе које су користиле „Скај” свакако нису деца цвећа, нити су чланови хипи покрета, већ су то људи који су највећим делом са друге стране закона. Наравно да ћемо одмах сумњати у свакога ко је користио „Скај”, јер зашто би неко ко је сто одсто чист и исправан користио такво средство за комуникацију, а не обичан телефон или неку од апликација типа „воцапа”, „вајбера” и сл. Ипак, не можемо ни узимати за доказ нешто што је немогуће проверити и тврдити да се иза неког псеудонима на апликацији „Скај” заиста налази онај у кога су тужиоци и читава јавност уперили прст. Држећи се основног начела у сваком кривичном поступку – да нико није крив док се то не докаже у редовном судском поступку – тако и ја молим медије, а посебно судове, да никог не осуђују искључиво на основу скај преписки, јер оне једноставно осим што могу да буду оперативно сазнање, не могу да буду ништа више од тога.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа